Neko je rekao feminizam - žene kroz vreme
FEMINIZAM je skup pokreta, organizacija i ideologija čiji je cilj definisanje, uspostavljanje i odbrana ekonomskih, kulturnih, socijalnih i političkih prava žena ili ukratko, pokret koji se vodi idejom da su žene i muškarci ravnopravni. Ukoliko mislite da je osvrt na istoriju gubljenje vremena, pomislite samo i na to koliko je bitno da imamo svest o svakodnevici žena pre sto, dvesta, petsto godina, jer samo tako možemo shvatiti zašto su žene podigle svoj glas, šta su želele da postignu i da li su u tome uspele. Nažalost, moraću da skratim i izostavim mnoge delove priče o feminizmu jer ih je previše, što pokazuje da su žene zaista osećale potrebu da izađu iz senke i poboljšaju svoju tešku svakodnevnicu.
Borba protiv patrijarhata počinje!
Prvi talas feminizma, u obliku kakvog ga mi danas prepoznajemo, počinje u 19. veku. To su bile žene koje su se isključivo borile za žensko pravo glasa i one su nazivane sufražetkinje. Smatra se da su žene dobile pravo glasa prvo u Švedskoj i Novom Zelandu, međutim pravo je bilo važeće samo za žene koje su bile iz aristokratskih porodica, odnosno koje su plaćale porez.
U Velikoj Britaniji, jednoj od najmodernijih država 19. veka, žene su dobile pravo glasa 1869. godine (samo na lokalnim izborima), a zvanično 1928. godine. U Sjedinjenim Američkim Državama to se dogodilo 1920. godine, na nivou cele teritorije, na osnovu devetnaestog amandmana Ustava SAD-a.
Druge države, posebno u Evropi, tek su nakon Prvog svetskog rata dale ženama pravo glasa i zadivljujuće je da su se žene (s obzirom na to što je veliki procenat muške populacije izgubljen u Velikom ratu) hrabro hvatale u koštac sa svim poslovima koje su prethodno obavljali samo muškarci. Švajcarska je opšte pravo uvela među poslednjim državama, tek 1971. godine. Ta borba još uvek nije gotova, jer postoje države u kojima žene još uvek ne uživaju ovo pravo kao što su Saudijska Arabija, Liban (delimično opšte pravo), Vatikan, Ujedinjeni Arapski Emirati i dr. i to uglavnom iz religijskih razloga odnosno verskih dogmi i načela.
Upravo, ovaj prvi talas feminizma iznedrio je mnoge unije i organizacije koje su olakšavale borbu za ravnopravnost. Žene više nisu osećale da su same i shvatile su da je pravo vreme da dobiju i ostala prava koja su im do tada uskraćivana. Prva organizacija zvala se Nacionalna unija sifražetskih društava (The National Union of Women’s Suffrage Societies), na čelu sa Millicent Fawcett.
Drugi talas feminizma obuhvata period od 1960. do 1980. godine. Karakterističan je po tome što žene postavljaju konkretne ciljeve feminističkog pokreta: objavljuju svoje časopise, bave se većom edukacijom žena, borbom za izmenu zakona i obrađivanjem problema nasilja nad ženama. Drugi talas je imao najveći uticaj u SAD, kada su mnogi ciljevi i planovi feminističkog pokreta postali sastavni deo američkog zakonodavstva. Interesantno je da se od tog perioda, u akcionim filmovima pojavljuju žene kao protagonisti i da se u Holivudu javljaju televizijske emisije koje imaju istinsku profeminističku orijentaciju.
Treći talas feminizma traje od devedetih godina dvadesetog veka pa do današnjih dana. Nastao je kao posledica drugog talasa. Jasno je da su u ovom periodu definisana prava koja su žensku populaciju potpuno približila pravima koja muškarci već vekovima poseduju.
Sada se žene bore za prava u svim aspektima ljudskog delanja i postojanja (ekonomskom, kulturnom, političkom i dr.). Od žene savremenog doba očekuje se da koristi sva svoja prava, da bude obrazovana i da učestvuje u političkom životu. Samopoštovanje, lična snaga i međusobna podrška muškaraca i žena su one prave i istinske vrednosti za kojima feminizam kroz čitavu istoriju traga. Jasno je da su sva ova prava propisana Ustavom, da predstavljaju razvojni cilj ali ne smemo zaboraviti da se puna ravnopravnost obezbeđuje samo uz snagu dobre volje.
A u Srbiji...
Situacija na našim prostorima bila je slična kao i u drugim državama. Patrijarhalno društvo osuđivalo je bilo kakvo ponašanje žena koje je odstupalo od ustaljenih normi, pravila i stereotipa. Srpkinje su se uglavnom bavile kućnim poslovima, brigom o deci i drugim članovima porodice, a do 1882, kada je zakonom propisano osnovno školstvo, bilo im je zabranjeno da se školuju.
Početkom 20. veka javljaju se prve borbe žena za ravnopravnost. Upravo je ovaj istorijski period značajan za ravoj feminizma u Srbiji. Da li ste čuli za Dragu Ljočić? Draga je bila prva srpska lekarka, feministkinja i sufražetkinja. Od mladosti je vodila borbu za profesionalno izjednačavanje žena i muškaraca iako se odazivala na dužnost i u Balkanskim ratovima kao i u Velikom ratu. Tu borbu je prenela i na malobrojne istomišljenike, članove organizacija žena koje je osnivala (Materinsko udruženje, Srpski narodni ženski savez…). U tome joj je pomagala i prijateljica Eva Haljecka, lekarka Niške bolnice. Zajedno sa Jelenom Spasić 1911. godine borila se da uvede opšte pravo glasa i može se reći da je to jedan od najznačajnijih događaja u istoriji, vezanih za feminizam u Srbiji.
Milica Tomić, ćerka poznatog političara Svetozara Miletića, bila je veliki patriota i borac za prava žena u Srbiji. Uređivala je časopis ''Žena''. Uz supruga Jašu Tomića borila se za emancipaciju žena i za opšte pravo glasa. Mnoge žene u Srbiji su se polako okupljale i isticale svoju borbu za ravnopravnost, a posle Drugog svetskog rata, tačnije, 1945, žene na ovim prostorima dobijaju pravo glasa.
Autor teksta: Tijana Kuzmić
